Moje lične impresije sa izleta na Frušku Goru,dana 17.11.2012.god. Zbog daljine stanovanja, moje putovanje pocelo je jos pre 6:00 časova izjutra. Za one koji ne znaju, stanujem u selu Ripnju, ispod Avale. Bez obzira na te okolnosti uvek se kao malo dete radujem našim zajedničkim putovanjima. Tako je bilo i ovoga puta, možda još više, jer je  cilj putovanja Fruska Gora. Pročitah na nekom sajtu da  je pešačenje Fruškom Gorom blagotvorno. Popravlja krvnu sliku, smanjuje povišen krvni pritisak i masnoću u krvi. Pravi izlet za mene - pomislih ja.

Stižem  na mesto polaska. Da nezaboravim , važno je za priču, usput otmeno doručkujem kod poznatog i čuvenog  Ace pekara. Otmeno a bogami skupo! Neki su planinari već pristigli - padaju poljupci i rukovanja. Neke nisam videla od prošlog izleta a neki mene nisu videli i duze. Uobičajeno  propitivanje: kako unuci, šta ima novo oko onoga…………. i tako redom.  Krenusmo sa obaveznim kašnjenjem od 15 minuta. Ma meni to uopšte ne smeta ali ovoga puta mislim na mog druga iz mladosti, na Mocu I njegovu  Miru  koji  nas negde na Novom Beogradu čekaju  i možda već cupkaju.  Za neupućene Moca je ustvari Mirin šerpas.  Za trenutak Ljubica napravi neku galamu objašnjavajući  Ani, Miličinoj mami , gde treba da donese cipele i kome da ih preda da bi Milica, naša najmladja putnica, mogla bezbedno da pšači.Pored ovog zaustavljanja za mog Mocu,njegovu Miru I Miličine cipele, usput smo se zaustavili po moju jogurt seku Slavicu , poznatiju kao priju.  Na kraju kao šlag na tortu  stali smo da pokupimo  Miru Kokanovic. E nju sam najradosnije dočekala jer sam znala da nosi čvarke, lepinje a bogamiiI tursiju - časti. Te njene dobrote su se našle na zadnjem sedištu  autobusa koji  toga momenta postaje švedski sto. Kidam parčiće lepinje, pakujem na njih čvarke, krkam turšiju  i gledam u teglu Marinog ajvara. Gledam  i odlučujem da njega jedem kasnije da neumastim sopstveno sedište. Od tog po drugi put obilnog doručka još više se radujem najavljenom  blagotvornom pešačenju.U poverenju moram da vam priznam da nisam baš jela koliko sam htela.To ja zbog stiha a bogami I zbog linije.

U toku tog ždranja podignem glavu i vidim divno mesto -Sremski Karlovci. Samo prolazimo i nastavljamo  prema Fruskoj Gori.Toga momenta pade mi napamet jedan stih našeg divnog Duska Radovica :“FRUŠKA GORA TANKA PA DUGAČKA, KRAJ DUNAVA DREMA KAO MAČKA”

Malo svraćanje po naše domaćine vodiče, onda stižemo u selo Beočin i jednu neizbežnu instituciju  zvanu - kafana. Tu imamo one ‘piš - puš’ potrebe. Sledi  dogovor za ručak.  Dok smo ispijali kaficu stigoše salčići, kuća časti. Meni se raširiše zenice. I dok sam brisala sitan šećer oko usta Mica je najavljivala pokret. Kada sam napustala kafanu nisam ni slutila kakva nas magija čeka  u povratku.Lagano pešačenje, što bi Mica rekla razvlačenje i mi stigosmo u manastir Beočin. Jedan od šesnaest manastira koji se nalazi na prostorima Fruške Gore. I to na severnoj padini pomenute planine.

Obilazak manastira, kratka priča i pešačenje počinje. Lagano  se formira šarena  kolona. U grupama prelazimo  preko jednog  mostića, uzbrdica blago počinje        i meni  se čini da ulazim u  čarobnu šumu. Penjemo se strmom suvom  stazom prekrivenom lišćem a sa strane drvored  sa crvenim srcima na belome krugu. I neke oznake. Fascinantno, ljubavni signali pomislih u sebi.Da li je ovo staza ljubavi i zadovoljstva, pitam se dosta glasno.Čujem samo smeh. Zastajem,odmaram se a pored mene prolazi  veselo drustvo i odmahuje rukom. A onda oni zastaju i komentarišu da ne propustim priliku da se slikam sa ovim drvetom koje ima tri srca.A jase plašim I dase slikam pa znate, zbog one pesme “ Ko pije tri srca ….  Nemojte očekivati  da vam pisem o težini  staze, koliki je ukupan uspon, koliki je ukupan  spust, na kojoj smo najvisoj tacki bili,sta je markirano a sta nije.  Ja za to nisam obučena. Za to je zadužen moj drug iz mladosti - znate već,  Moca. Toliko sam bila oduševljenja tim drvoredom  i tim srcima da je Mica to primetila i naredila da napišem ovaj tekst. I tako  srce po srce, pečurka po pečurka i izadjosmo na  proplanak. Nastupi odmor i naravno slatkiši. Mica deli bombone a bogami i grdnju - nije zadovoljna ponašanjem svoje grupe .Zato predlažem  da napravimo priručnik BONTON PLANINARENJA.

Posle odmora krećemo dalje.Mislila sam  da idemo na lakši deo  MARŠ-RUTE.Kad ono zez.Meni je ovoga puta spuštanje bilo teži deo pomenute rute .Krivudava staza na dole. Noge napete, zategnute stalno  koce. I dalje me prati srcasti drvored a nigde  dobre  vile. Baš kao u bajci, što da ne. Pa i napisala sam negde na početku da ovo doživljavam kao  čarobnu šumu. Promiče pored mene lepo zelenolisno žbunje sa  crvenim bobicama. Zaštićena biljka i nesme da se bere!! Šteta a bio bi lep buket u vazi - za uspomenu i sećanje. Često se odmaram i posmatram našu šarenu  kolonu, ni trenutak bez smeha i priče. Zadovoljstvo je  u meni I zbog sunčanpg  dana  kaji je kao  izmišljen za opuštanje duše i tela. Kako se naše pešačenje , odnosno spuštanje bližilo kraju tako sam ja bila sve žalosnija što napuštamo ovu stazu radosti  i zadovoljstva. A onda mi padoše na pamet stihovi Dobrice Erica: “AKO ŽELIS DA TE PRATI SREĆA  BUDI ČEŠĆE U DRUŠTVU DRVEĆA.”

Iz šume  pravo  u kafanu  Beli čin, a u kafani  tamburaši.Nižu se prelepe pesme, bude se sećanja,rade emocije, nekome neprimetno skliznuše suze. Zasviraše bogami  I jedan malo  bezobrazan bećarac.Ali samo malo, ma valjda zbog  male  Milice. Raspoloženje za svaku pohvalu. I na kraju kolo.Umora nigde. To potvrdjuje da je pešačenje  zaista bilo blagotvorno!

Vaša mlada (mislim odskora putujem ) planinarka  Goca Novevska.